Лексиколошка лингвокултурологија Монографија Рајне Драгићевић “Лексиколошка лингвокултурологија” представља ауторкин поглед на лексиколошки правац лингвокултурологије на материјалу српског лексичког система. Предмет ове дисциплине јесте ексцерпција и опис културолошки маркираних лексема једног језика или већег броја језика. Количина „културолошког пртљагаˮ које носе културолошки маркиране лексеме може бити различита и зато ту сферу лексике видимо као подскуп унутар лексичког система српског или неког другог језика, у чијем центру су лексеме којима се именују константе (нпр. отаџбина, љубав, душа), тј. базични, универзални концепти који већ дуго постоје у језицима и културама, а на периферији тога подскупа налазе се лексеме које јесу културолошки маркиране, али се не могу назвати лингвокултуролошким концептима јер је њихова маркираност нестабилна, променљива, зависна од времена (нпр. плавуша, навијач, бизнисмен, старлета). Између центра у којем је лексика за константе и периферије на којој су лексеме за периферијске јединице концептосфере налазе се слојеви лексема за именовање лингвокултуролошких концепата који су ближе или даље лоцирани у односу на центар који је резервисан за лексику којом се именују константе (нпр. хлеб, отац, кућа). Лексеме којима су именовани појмови из свих ових концептуалних слојева представљају предмет интересовања лексиколошке лингвокултурологије. Концепти се језички манифестују као лексеме, међутим није свака лексема ознака за концепт. У вези са тим постоји скала: (1) има лексема којима се не именују концепти; (2) у посебну групу спадају оне које су културолошки маркиране, али, такође, не именују концепте; (3) у трећој групи су лексеме којима се именују концепти; и (4) у посебној групи су константе. Након уводног поглавља ове монографије које је посвећено основним појмовима лингвокултурологије, следи девет поглавља о методама за проучавање статуса лексема српског језика из перспективе лингвокултурологије. Полази се од анализе података у речницима, затим се представља проучавање лексема у колокацијама, онда у прецеднетним исказима (фразеологизмима и пословицама), те у еталонима (који су у овој књизи раздвојени од осталих фразеологизама). У монографији се представља и анкетна метода у лингвокултуролошким истраживањима, затим анализа вербалних асоцијација, а потом појмовних метафора. У претпоследњом поглављу се показује на који начин се лексика књижевних дела може испитивати у културолошким истраживањима, а у последњем поглављу описују се могућности анализе лексичке грађе до које се долази приликом спровођења масовних језичких манифестација (као што је избор за Реч године). Свако поглавље почиње општим подацима о методологији којој је посвећено, а затим се, као илустрација методе, наводе делови већ објављених истраживања аутора књиге, а упућује се и на бројна друга истраживања српских и страних аутора. Више од половине ове монографије сачињавају до сада необјављени садржаји, који представљају ауторкино сумирање искуства и резултата лингвокултуролошких истраживања, а она трају већ две деценије, још од времена објављивања Асоцијативног речника српског језика (заједничког дела академика П. Пипера, проф. М. Стефановић и ауторке ове књиге), чија грађа је отворила бројна питања из ове области.
